Према дефиницији УН-а дезертификација је деградација тла у сушним, полусушним и умерено влажним деловима света. Изглед таквог оштећеног земљишта приказан је на сл.3.6. Конвенција УН-а о сузбијању дезертификације је усвојена у Паризу 17. јуна 1994. године и овај дан се од тада слави као дан сузбијања ширења пустиња. Ширење пустиња је све учесталије и тренутно један од највећих еколошких изазова пред којим се налазе многе земље. Овај је проблем постао предмет интереса УН-а након велике суше у Сахелу у Африци у периоду од 1968 до 1973. године, када је смртно страдало преко 200.000 људи и више милиона грла стоке.
За разлику од природног процеса ширења пустиња, који је нормална појава која се одвијала и у прошлости, дезертификација је последица човековог непромишљеног и неодрживог деловања и његове антропоцентричне идеје да су природни ресурси неисцрпни и да им је основна сврха да служе човековим интересима.
Највећи проблем ширењу дезертификације представља раст светске популације под чијим се утицајем број обрадивих површина и шума константно смањује. Један од проблема паралелно са нестанком обрадивих површина и опустињавањем предела је и губитак пијаће воде. Овај проблем је већ дуже време присутан у јавности. Људи, нажалост, брже црпе воду из различитих извора, него што се ти извори могу обновити. Тако да се људи селе из регија где нема воде, из које су по обичају претходно посекли сву шуму. Даље последице дезертификације могу бити и шумски пожари, као и претерано обрађивање земље, сабијање земље и загађење хемијским и биолошким средствима.
Дезертификација је данас главни разлог сиромаштва, принудних миграција, немира и ратова. Овај проблем дезертификације утиче на животе 1 милијарде људи у више од 100 држава. Ако се ништа не промени у наредних 10 година биће угрожено 50 милиона људи који ће морати да напусте своје домове. Процењује се да је данас дезертификацијом захваћено око ¼ светског копна. Угрожене регије налазе се на готово свим континентима (Јужна и Северна Америка, Африка, Азија и Аустралија). Најугроженија је Африка у којој је 2/3 територија сушно и полусушно. Тамо је готово у пет држава (Етиопији, Судану, ЧАД-у, Нигерији и Сомалији) немогуће изводити пољопривредну производњу. Само у НР Кини тренутно има више од 2,5 милиона km2 опустошене земље, а овај број превазилази количину обрадивог земљишта и чини 27%.
У циљу успорења дезертификације не постоји универзални рецепт за све регије, јер свака регија има своју специфичност. Најбољи приступ који се до сада показао је пошумљавање погођених територија. Шуме својим засењавањем околног простора спречавају претерано испаравање воде са биљне масе, одн. спречава се даље ерозијско деловање ветра. У регијама где је то изводљиво добра мера за спречавање дезертификације је одржива пољопривредна производња која се заснива на еколошким принципима – коришћењем и заштитом земљишта, воде и других природних извора.
Заштита и обнова исушеног земљишта не само што може побољшати услове за производњу веће количине хране него може омогућити даљи опстанак становништва у тим регијама.