Индијански поглавица Сијетл (1786-1866) који је био на челу племена племена Саквамиш (Suquamish) ушао је у историју својим писмом (поруком) коју је упутио 1854. године тадашњем америчком председнику Франклин Пирс-у (1804-1869). Председник Пирс понудио је индијанским племенима на истоку Америке (племенима поред мора) да им откупи велика подручја земље на којој су живели, обећавши узгред резерват индијанском народу. Већи део индијанске земље је већ био узурпиран од стране белих досељеника, и овог пута уместо силе, амерички председник је за неких 2.000.000 акри (око 8.100 km2) земље понудио 150.000 $. Ово писмо на индикативан начин упозорава, тада пророчки, данас као подсећање, да се једном изгубљена здрава животна средина не може више купити. Дубоким осећајем за природу и човекову околину ово писмо упућено „белом човеку” и после толико година, опомиње и данашњег човека својом савременом поруком. Писмо индијанског поглавице Сијетла се убраја међу најлепше и најдубље мисли које су икада изречене о човековој природи, па је ушло у историју. Ово писмо и након више од 160 година очарава дирљивом лепотом израза, дубоким осећајем за природу и животну средину, неумањеном снагом и данас опомиње овдашње популације својом несвакидашњом поруком.

Велики поглавица из Вашингтона понудио је да купи нашу земљу. Он нас такође уверава о својим искреним осећајима. То је љубазно од њега, јер знамо да му наше пријатељство није потребно. Ми ћемо размислити о његовој понуди, јер знамо да ако је не прихватимо, доћи ће бели човек са оружјем и узети нашу земљу. Велики бели поглавица из Вашингтона може веровати ономе што поглавица Сијетл каже, исто као што наша бела браћа могу веровати промени годишњих доба. Моје речи су као звезде – не бледе.
Како може неко купити или продати небо, топлину земље? Та мисао је нама страна. Ми не поседујемо свеж ваздух или бистрину воде. Како ви то можете купити од нас? Сва ова земља света је за мој народ. Свака светлуцава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака измаглица у мрачним шумама, свако светлуцање и сваки зујећи инсект, свети су у традицији и свести мога народа. Сокови који струје кроз дрвеће носе сећање на црвеног човека.
Ваши мртви престају волети вас и своју домовину чим прођу врата смрти и нађу се међу звездама. Убрзо бивају заборављени и не долазе назад никада више. Наши мртви никада не заборављају ову прекрасну земљу, јер је она мајка црвеног човека. Ми смо део земље, и она је део нас. Мирисне латице наше су сестре. Јелен, коњ, велики орао – сви они су наша браћа. Планински врхови, роса у трави, топлина понијевог тела и човек – сви припадају истој породици. Тако када Велики поглавица у Вашингтон шаље свој глас да жели купити нашу земљу, тражи превише од нас. Велики бели поглавица шаље глас да ће нам сачувати место где можемо да живимо удобно. Он ће нам бити отац, а ми ћемо бити његова деца. Али ускоро ће бели човек преплавити земљу као што реке бујају после кише.
Не, ми нисмо истога рода. Наша деца се не играју заједно, и наши стари не причају исте приче. Ми ћемо размотрити вашу понуду о куповини наше земље, али то неће бити тако лако, јер ова је земља за нас света. Та сјајна вода што тече брзацима и рекама није само вода, већ и крв наших предака. Ако вам продамо нашу земљу, морате знати да је она света и морате то исто објаснити вашој деци. Да сваки загонетни одсјај у бистрој води језера – прича догађаје и сећања мога народа. Жуборење воде глас је оца мога оца. Реке су наше сестре, оне гасе нашу жеђ. Реке носе наше кануе и хране нашу децу. Ако вам продамо нашу земљу, морате се сећати и о томе учити вашу децу, да су реке наше сестре – и ваше. И од сада рекама морате пружити негу какву бисте пружили властитој сестри, брату. Црвени човек се увек повлачио када се бели човек приближавао, као што се јутарња магла повлачи од јутарњег Сунца. Али за нас је пепео наших предака свет, и њихова гробница посвећено место. Ми знамо да бели човек не разуме наше обичаје. За њега је сваки комад земље исти, јер он је странац који долази ноћу и пљачка земљу. Она није његова сестра, већ његов непријатељ, и када је покори он одлази даље. Он оставља иза себе гробнице својих предака, али то не гризе његову савест. Он отима земљу од своје деце и не брине се. Гробови његових отаца и земља што му децу рађа заборављени су. Понаша се према својој мајци – земљи, и према брату – небу, као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати као стадо или сјајан накит. Његова похлепа ће једног дана прождерати земљу и оставити само пустош.
Не знам! Наши обичаји су другачији од ваших. Изглед ваших градова болан је очима црвеног човека. Али можда зато јер је црвени човек дивљак који не разуме ништа? Нема мирног места у градовима белог човека. Нема места где се може чути отварање лишћа у пролеће, или дрхтај крилца мушице. А можда зато јер сам дивљи и не разумем. Бука у градовима је увреда мојим ушима. Шта вреди људски живот ако човек не може чути усамљени крик козорога или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човек и не разумем. Индијанац више воли благо шапутање поветарца кад се поиграва лицем мочваре као и сам мирис ветра прочишћеног подневном кишом и мирисом боровине. Ваздух је драгоцен црвеном човеку, јер све што је живо дели исти дах – животиње, дрвеће, људи. Изгледа да бели човек не опажа зрак који удише. Као човек који умире много дана он је отупио на смрад. Али ако вам уступимо своју земљу, морате се сетити да је ваздух за нас драг пријатељ, да ваздух дели свој дух са свим животом који подржава. Ветар који је нашим прецима дао први удисај, такође ће прихватити и њихов посљедњи издисај. Ветар ће и нашој деци улити дух живота, и ако вам продамо нашу земљу морате је чувати као светињу, као место на којем ће и бели човек моћи удахнути ветар заслађен мирисом пољског цвећа. Тако ћемо разматрати вашу понуду о куповини наше земље. Ако је одлучимо прихватити, поставићемо вам један услов: бели човек се мора односити према животињама ове земље као према својој браћи. Ја сам дивљи човек и не разумем неки други начин. Видео сам хиљаде бизона како труну по прерији, напуштени од белог човека који их је убијао са возова. Ја сам дивљи човек и не могу разумети како челични коњ који дими може бити вреднији од бизона, којег ми индијанци убијамо само да би се одржали у животу. Што је човек без животиња? Ако све животиње оду, човек ће умрети од велике усамљености духа, јер све што се догађа животињама убрзо ће се догодити и човеку. Све ствари су повезане. Све што погађа земљу, погађа и земљине синове. Морате научити своју децу да је земља под вашим стопалима пепео ваших дедова. Да би ваша деца поштовала земљу, морају знати да је земља испуњена душама предака, да је земља с нама у сродству. Научите вашу децу оно што смо ми научили нашу, да је земља наша мајка. Што год снађе њу снаћи ће и синове земље. Ако човек пљује на земљу пљује на себе самога. Ми знамо: земља не припада човеку. Човек припада земљи. Ми то знамо. Све је повезано као крв која уједињује породицу. Све ствари су повезане. Човек не тка ткиво живота, ми смо само једна нит у ткању. Што год чини ткању, чини и себи самоме.
Твој предлог је разуман, и ја верујем да ће га мој народ прихватити и повући се у понуђени резерват. Тамо можемо живети одвојено и у миру. Не значи нам пуно где ћемо провести остатке нашег живота, ионако је близу краја. Наша деца су видела своје очеве понижене и побеђене. Наши ратници су постиђени – њихови дани су празни, трујући своја тела слатком храном и јаким пићем. Још само неколико месеци, неколико зима – и неће више ни један потомак моћних племена која су лутала овом земљом или живела у сретним домовима, заштићена Великим Духом, доћи назад и оплакивати гробнице народа који је једном био моћнији и са више наде него твој. Али зашто да жалим за несретном судбином свога народа? Племе следи племе, и нација замењује нацију, као таласи на води. Бог вам је дао власт над животињама, шумама и црвеним човеком – због разлога нама непознатим. Можда би разумели, кад би познавали снове белог човека, када би знали коју наду он улива својој деци у дугим зимским ноћима, које будуће визије испуњавају њихову свест обликујући њихове сутрашње жеље. Али ми смо дивљи људи. Снови белог човека су нама скривени, и због тога што су скривени, морамо одабрати свој властити пут. Ми ценимо право свакога човека да живи онако како хоће. Али када задњи црвени човек нестане, и када сећање на њега буде као сена облака који плови преријом, још увек ће дух мога народа живети у овим шумама. Јер ми волимо земљу као што новорођенче воли сваки откуцај мајчиног срца. Ако продамо своју земљу, онда је волите као што смо је и ми волели, штитите је као што смо је и ми штитили. Немојте никада заборавити у каквом је стању била када сте је преузели, и свом својом снагом, моћима и срцем – сачувајте је за своју децу и волите је као што Бог воли све нас. Једну ствар знамо, коју ће можда и бели човек једном спознати – наш Бог је исти Бог. Ви сада мислите да га можете поседовати као што желите поседовати нашу земљу. Али то не можете. Он је Бог човека, и његово срце исто куца за црвенога као и за белог човека. Та земља је драга Њему и вређање земље је презирање Бога. Ваш пад је можда далеко, али ће сигурно доћи, јер чак и бели човек, кад би се и са самим Богом дружио и разговарао као са пријатељем, не може избећи заједничку судбину. Бели човек ће такође отићи, можда и брже него сва друга племена. Након свега, можда можемо постати браћа. Видећемо…
Наставите прљати свој властити кревет и једне ноћи угушит ћете се у властитом смећу. Али у вашој пропасти светлићете сјајно, потпаљени снагом Бога који вас је донио на ту земљу и за неку посебну сврху дао вам власт над њоме као и над црвеним човеком. Судбина је мистерија за нас јер ми не знамо кад ће сви бизони бити поклани и сви дивљи коњи укроћени, када ће тајновите шуме заударати по људима и поглед на зреле брежуљке бити замрљан брбљајућом жицом…
Где су дивљине? Нестале су. Где је орао? Нема га више. Крај је живота и почетак борбе за опстанак.